ИСТОРИЈАТ

Историјат школе – развој школе – школа данас

Званичних, писаних докумената о оснивању првих школа у Вишњици, Великом Селу и Сланцима нема,Milutinovic_Ivan али се, као поуздани подаци могу узети они Милана Ђ. Милићевића, дати у књизи Кнежевина Србија. По њима, школа у Великом Селу основана је 1836. а у Вишњици 1839. године. На основу тога, ове школе спадају међу најстарије сеоске школе у београдском округу. У то време, почетком 19. века, Вишњица и Велико Село су највећа села на овом подручју. У њих се досељава живаљ из јужних, планинских крајева Србије, али и из Аустроугарске, што се види у подацима о првим ученицима, односно њиховим родитељима. Најстарији званични документ о школи на овом подручју потиче из 1841. године. То је молба Примирителног суда великоселског, којом се тражи одобрење Попечитељства да може поставити за учитеља у Великом Селу Николу Симића, свршеног богослова, уместо Тодора Стефановића који је отпуштен на сопствени захтев.
У овим школама се мењало доста учитеља; ретко који се задршавао дуже од три године, а разлог томе је лош материјални положај. О томе најбоље говори један документ из 1844. године у коме се Димитрије Милошевић, учитељ великоселски и сланачки жали како је општина великоселска платила свој део по уговору, а сланачка «ни на ум неће да узме», односно «неће никако да зна за школу, нити пак да такву издржава».
Стара, прва школа у Вишњици, скоро на обали Дунава, имала је своју башту (градину), која је служила првенствено за издржавање учитеља, а мање у наставне сврхе. Тако је било све до 1928. године, када је подигнута зграда данашње школе.
Школске зграде су углавном биле смештене поред цркава и служиле су као народне трпезарије; бунара није било, већ се вода доносила са оближњих извора. Школа у Великом Селу је била троразредна, а она у Вишњици четвороразредна. Према неким подацима, после Првог светског рата, 1919. године, почиње са радом и школа у Сланцима. Похађање наставе у овим селима дуго је било незадовољавајуће: деца су се бавила разним пословима у домаћинству, а женска деца су веома ретко ишла у школу. Редовније похађање почиње педесетих година двадесетог века, иако је и тада било отпора завршавању виших разреда због ране удаје или женидбе. Подаци о напредовању и успеху ученика могу се пратити у извештајима Попечитељства и записима Милана Ђ. Милићевића. Оцењивање је било описно, а испитима су од 1881. присуствовали «повериоци општине», односно чланови Школског одбора. Прецизних података о броју ученика нема, али на основу неких, знамо да је у периоду од 1836. до1840. године уписаних било 1120 ученика, а школу није похађало 575. За време окупације у Другом светском рату, такође око половине деце није похађало школу.
Градња школе у Вишњици представљала је велики напредак, а њено опремање помогао је београдски индустријалац Влада Илић. У периоду 1968-1970. дограђена је фискултурна сала и проширена су крила зграде. Интересантно је то да тек од 1954. године постају осморазредне – најпре школа у Вишњици, а затим и школе у Сланцима и Великом Селу. Оне су радиле одвојено до 1971. године када се спајају у јединствену школу под именом “Иван Милутиновић”. Ово име је најпре носила само школа у Вишњици по народном хероју, партизану из Другог светског рата који је погинуо у непосредној близини школе. Претходни назив школе у Сланцима и Великом Селу био је «Владислав Рибникар». Касније ће се овим трима школским зградама  придружити и четврта, монтажна, у насељу Вишњичка бања, подигнута како привремено решење пре више од двадесет година. У њој похађају наставу ученици млађих разреда (осам одељења).
Преломни моменти су свакако везани за изградњу нових школских зрада: у Вишњици 1828. па 1968-1970; у Великом Селу 1902. па 1998. године: у Сланцима 1919. и 2003. године.
Догађаји који су обележили последње две деценије утицали су посредно и на живот школе. Сматрамо да је најуспешнији период забележен осамдесетих година двадесетог века. Тада је школа бројала 1250 ученика и 55 наставника. Последњих година много је учињено да се побољшају елементарни услови рада, нарочито у истуреним одељењима, захваљујући пре свега помоћи локалне заједнице и ангажовању родитеља. Матична школа у Вишњици је донацијом јапанске владе 2004. године обновила комплетан школски намештај.
До 2012. године школа је имала укупно 813 ђака (40 одељењa и два специјална) и подмлађен колектив (68 наставника). Међутим, како је 2012. године затворен објекат у Вишњичкој Бањи и у близини, сада већ напуштене “Мале школе”, отворена нова школа, број ђака данас је прилично умањен. Данас школа има свега 500 ученика (28 одељења и једно специјално). Школа нема кабинетску наставу нити фискултурне сале у свим објектима, а ни школска дворишта нису сасвим прилагођена потребама наставе физичког васпитања, а ни другим; у свим објектима постоје библиотеке и ученицима је на располагању фонд од око 15 хиљада књига. Опремљеност школе училима никада не може бити задовољавајућа, али се на томе ради како би се ученицима пружила могућност коришћења модерних технологија. У том циљу формиране су две учионице са осам компјутера. Не можемо се похвалити посебним наградама када су у питању наставници, али су ученици увек постизали изузетне резултате на републичким и савезним такмичењима, смотрама, што је , уосталом и најбољи доказ њиховог рада Поменућемо само нека позната имена: Јасмина Сеферовић, новинар; Срђан Митровић, сниматељ документарних филмова; Горан Марковић, програмер, сада у Немачкој; Драгана Ђорђевић, генетичар у Лондону; Снежана Маљевић,молекуларни биолог; Никола Стефановић, први на Републичком такмичењу из српског језика, или Милош Ђорић, шампион из физике. . . Изузетни су успеси музичке секције, драмске и рецитаторске, или, скоро традиционално, екипе прве помоћи, затим саобраћајне и фото секције. Једна традиционална манифестација, коју школа негује, а потекла је из објекта у Великом Селу је -  подела ружа ученицима осмог разреда на крају школске године.

Некада је школа уређивала ђачки лист Дунавац, али се са том традицијом престало из објективних разлога. Дан школе, 23. октобар, обележава се пригодним приредбама у свим објектима, ликовним и литерарним конкурсима. Исто тако, последњих десетак година, прославља се свечано и школска слава, Савиндан,  27. јануара, последњих година  увек у сарадњи са локалним православним црквама.
Школа сарађује са свим надлежним градским институцијама и одазива се позивима на разне акције. Треба истаћи сарадњу са Црвеним крстом Палилуле и веома успешне акције добровољног давања крви.
Школа награђује ученике за одличан успех на крају школовања књигом, за изузетне резултате на такмичењима, а ученик генерације добија и фотоапарат.

Сарадња са родитељима и друштвеном заједницом је задовољавајућа и у  исто време веома сложена: увек је присутан контраст између старог и новог, руралног и урбаног, језгра које чине Вишњица, Велико Село, Сланци и новог насеља изниклог између. Разуме се да је школа имала великог утицаја на промену свести сеоског становништва. Пре свега, то се односило на школовање женске деце, на померање старосне границе приликом склапања бракова и на даље школовање у средњим, вишим и високим школама.

Школа “Иван Милутиновић” се налази на територији београдске општине Палилула, на десној обали Дунава, и обухвата пет месних заједница (Роспи ћуприја, Вишњица, Вишњичка бања, Сланци и Велико Село). Школе у Вишњици, Великом Селу и Сланцима постављене су као типичне сеоске школе, данас недовољне да приме већи број ученика. Ово посебно наглашавамо зато што се овај део града нагло шири, насељава, па је матична школа многим ученицима и прилично удаљена. Но, упркос разликама и удаљености објеката, ученици негују заједничка дружења и све школске активности. За то је потребно много труда и много ентузијазма, јер је и тешкоћа много.