У школској 2019/2020. години покренут је Електронски часопис на иницијативу ученика осмог разреда Нађе Мацановић и Вука Радовановића, а као резултат рада новонарске секције коју води наставница енглеског језика Хелена Милошевић Момчилов.
За Електронски часопис пишу ученици: Нађа Мацановић 8/2, Вук Радовановић 8/2, Лука Гајић 8/2, Ана Бранковић 8/2 и Кејтлин Гомез 7/2.
Пишу: Тара Милошевић 6/3 и Никола Вујичић 8/2
Kад нешто стварате, стварајте да грми!
Ученицима, као што смо ми, је у овом необичном периоду врло важно да имају праву подршку и инспирацију. Тако се лакше сналазимо са брзим променама у свету око нас. Увек позитивна подршка долази од Уроша Петровића, са којим смо имали част да поразговарамо.
Урош Петровић (1967) је књижевник чија дела померају границе у савременој литератури за децу и младе. Аутор је двадесет књига и добитник већег броја најпрестижнијих награда за књижевност за младе. Почев од збирки прича – мозгалица и романа у загонеткама до фантастичних приповести, дела овог аутора јесу оригиналне пустоловине које награђују читаоце. Размрдавање вијуга, сусрет са чудесним, необичним али и застрашујућим, раскошна машта и особени хумор у његовим књигама, учинили су његова дела омиљеним штивом и за одрасле.
Kњиге су му до сада објављене и у Италији, Мађарској, Грчкој, Словенији, Румунији, Северној Македонији и Чешкој, као и на енглеском језику.
По Петровићевом награђеном роману „Пети лептир“ снимљен је први 3Д дугометражни играни филм у историји српске кинематографије.
Аутор је и три друштвене игре, и двоструки је добитник признања “Добра играчка” Пријатеља деце Србије за најбољу играчку године, за игре „Мартина загонетна кутија“ и „Дум Дум Дум“.
Подстицао је нацију на размишљање и у засебној рубрици унутар култног серијала „Фазони и форе“, као и у квизу „Лавиринт“ на Јавном сервису Радио телевизије Србије као Творац лавиринта и најтежа препрека за такмичаре.
Гостује као предавач на факултетима, у школама и другим образовним установама у земљи и иностранству, као и на пословним форумима и конгресима. Аутор је концепата за усавршавање “Загонетна питања” и “Kако размишљањем изван устаљених оквира доћи до нових идеја и решења”.
Један је од креативних амбасадора Србије у оквиру пројекта “Србија ствара”. Био је дугогодишњи председник Менсе Србије и један од најуспешнијих решавача IQ теста на свету.
Упознајте човека, који инспирацију налази скоро у свему што нас окружује.
Од када сте почели да се интересујете за загонетке и зашто?
Kада сам имао мање од седам година, пуно времена сам проводио напољу, са другарима. Понекад бисмо, током дугих летњих вечери, сели да се одморимо од испуњеног дана. Неко је једном испричао неку загонетку. Мислим да је тог тренутка започело моје интересовање за загонетке, и никада није престало.
Kолико Вам треба времена да напишете једну књигу?
За роман ми је потребно око три године, за остале нешто краће. Од двадесет књига које сам до сада написао, можда сам само једну или две успео да напишем за годину дана.
Да ли Ваша деца воле Ваше књиге и ако да шта им се то највише допада?
Моја деца су већ велика – имају преко двадесет година. Чини ми се да воле оно што пишем, јер углавном све то прочитају, иако их нико на то не подстиче.
Kоја од Ваших књига Вам је омиљена и зашто?
Можда „Авен и јазопас у Земљи Ваука“. Можда зато што ми је прва, можда зато јер је једина коју сам и илустровао сам. Можда и због епске приче. Можда због великог броја тајни које сам уткао у текст. Можда све то по мало.
Да ли мислите да неке загонетке боље решавају деца од одраслих људи?
Већ имам толико искуства са загонеткама да могу тачно да оценим – 76 процената загонетки деца решавају успешније од одраслих.
Шта Вас је занимало пре писања загонетних прича?
Цртање, фотографија, природа, лук и стрела, бумеранзи, роњење, јахање, сплаварење, крстарење, дизајн… Нема краја, и срећа да је тако.
Знамо да се успешно бавите и фотографијом. За шта је лакше пронаћи инспирацију-за писање, или фотографисање?
Различите области уметности се успешно међусобно потпомажу. Kада сам почео да стварам у једној области, весело и лако сам улазио и у остале.
Читали смо „Причи о Јангу“. Да ли је, по Вама, важније разумети се са људима, или са животињама?
Само ретки успевају да схвате да је реч о истом подухвату.
Имате ли сада кућног љубимца?
Имам их више, али су то биљке. У дворишту имам праву Панчићеву оморику, потом један бадем који осим бадема дарује и мекане воћке, па питоми кестен који сам једва пронашао и довезао са другог краја Србије, као и још неколико тихих, дивних кућних љубимаца. Мислим да у овом периоду живота не би било поштено да набављам животињу, због честих путовања. Биљке лакше подносе растанке.
Да ли сте икада пожелели да будете наставник у школи?
Мислим да ми се чешће догађало да пожелим да будем учитељ.
Имате ли неку поруку за наше другаре из школе?
Наравно! Kад нешто стварате, стварајте да грми!
Kолико је заиста важно да се људи међусобно разумеју?
Важно је колико и опстанак.
Да ли можете нама да поставите једну загонетку?
Увек, али сам познат по томе да не волим да прилажем и решење! На свом профилу на инстаграму (уроспетровицоффициал) често постављам нове загонетке, и хиљаде људи покушава да их реши. Успеју само одабрани, а добар део њих су баш деца. Ево једне од њих:
Шта је овде решење
лако се претпостави
кад се речно острво
крај другог постави.
Срећно са решавањем!
Пише: Лена Гајић, ученица 6/2 разреда
У све три наше школе се за Светог Саву припрема приредба, али ова је по свему била посебна.У припреми су учествовали млађи ученици и њихове учитељице, али и велики број старијих ученика.
Један од лепших обичаја који бисмо издвојили у Сланцима је да осмаци спремају славу и дочекују госте. Некада се ишло у цркву, али ове године је свештеник дошао у школу. Три осмака ломе колач, а три седмака преузимају половину, симболично преузимајући славу, да би следеће године и они наставили традицију. Док приредба траје, горе на спрату се спема послужење за све госте.
Ове године је одржана велика представа са ђацима у Вишњици, где су подељене и награде добијене за ликовне и литерарне радове на првом Светосавском конкурсу. За то су заслужени наставник веронауке Стефан Рађен,наставник историје Владимир Илић и психолог школе.
Ми смо од наставника веронауке покушали да добијемо информације о начину организовања читаве прославе.
Која је ваша улога била у приредби?
-Био сам организатор новоустановљеног светосавског наградног конкурса, помогао сам у писању сценарија за скеч ученика старијих разреда, осмислио сатницу за приредбу и долазак свештеника у школу.
Како сте смислили цео програм?
-Наградни конкурс је инициран у договору са црквеним одбором цркве у Вишњици. Идеја директорке је била да се конкурсу да посебан значај, јер је ово и значајна годишњица- 800 година од добијања аутокефалности српске православне цркве. Хтели смо то на занимљив, ученицима разумљив начин, да прикажемо.
Како сте се снашли, пошто је све то нешто ново за вас?
-Било је напорно, јер улога организатора носи извесну озбиљност и одговорност, али је свакако било изузетно занимљиво. Ученици су били савесни и пратили пробе и инструкције.
Можете нам нешто више рећи о светосавском конкурсу?
-То је био први овакав конкурс у историји наше школе. Велику помоћ је пружио црквени одбор из Вишњице на челу са председником Дејаном Урошевићем. Њему дугујемо велику захвалност. Биле су две старосне категорије -деца од првог до четвртог и деца од петог до осмог разреда. Организоване су две врсте такмичења: Ликовно, где су ученици разних узраста слали своје цртеже и литерарно, где су писали састав или песму на тему „Свети Сава међу нама“ Стигло нам је преко 150 радова.
Поред мене је сада и наставник историје. Желела бих и њему да поставим неколико питања, да бисмо читав догађај сагледали и из његовог угла.
Како је изгледала приредба?
-Свака је била је весела и занимљива, а ученици из све три школе су успели да је оплемене на свој начин. Истакао бих да су деца одговорила на тему, а ту је био и фолклор „Прело“, који је употпунио целу ту причу.
Шта мислите о одабиру теме за приредбу?
-Тема је била аутокефалност српске цркве, пут Светог Саве до Икеје и његов разговор са византијским царем и патријархом. Одабрана је поводом јубилеја, а глума је ученицима приближила тај догађај.
Како се то вама свидело,а како публици?
-Мени лично је деловало добро, али увек има места за напредак. Чини ми се да је публика лепо прихватила и свештеници су били задовољни. Као гост школе у Великом Селу био је професор са богословског факултета, отац Драгомир Сандо и његови утисци су били веома позитивни.
Родитељи и остали гости су били позитивно изненађени.
Како сте дошли до те идеје?
-Сматрали смо да је то једно од највећих дела у нашој националној историји и желели смо на њега да укажемо свима у школи.
Хвала вам на издвојеном времену и лепим одговорима.
Желели бисмо да похвалимо све учеснике светосавског конкурса,и наравно велико браво за победнике од свих новинара и осталих ученика школе!!!
Хвала нашим наставницима на труду који улажу у рад са ученицима и организовању различитих приредби и догађаја током школске године. Уз њихову помоћ школа добија посебно место у нашим срцима.
ОСВОЈЕНА МЕСТА:
Ликовно-млађи разреди:
1.Марија Кузмановић lll2 Сланци
2.Немања Вукојевић lll3 Велико Село
<d3.Василије Петровић l1 Вишњица
Литерални радови-млађи разреди:
1.Јована Гобељић lV4 Велико Село
2.Елема Бига IV1 Вишњица
3.Анђела Лазић III1 Вишњица
Ликовни радови-млађи разреди
1.Милица Карамучић Vll3 Велико Село
2.Милица Јакшић VII2 Сланци
3.Андријана Марковић VI1 Вишњица
Литерални радови-старији разреди
1.Никола Вујичић VII2 Сланци
2.Тара Милошевић V3 Велико Село
3.Сара Ђорђевић VI1 Вишњица
СПЕЦИЈАЛНА НАГРАДА за цртеж манастира Студенице добила је Катарина Живковић VIII1 Вишњица
ЖИВОРАД
Рецитација о пројектној настави
Ученице V/3 из Великог Села:
Јана Павловић, Тара Милошевић, Сара Милошевић, Сара Марковић, Емануела Ђурђевић и Наталија Уран су кроз стихове изразиле своје мишљење о пројектној настави.
Пише: Нађа Мацановић, ученица 8/2
Како се празнује у мом крају
Бадњи дан и бадње вече су једни од многобројних празника када се види колико се у мом селу поштују обичаји нашег села ,а највише у мојој улици.
То је дан када сви журе са припремама и желе да за наш велики празник Божић буде све савршено.
Ујутру, када сване, међу првима ,тата и ја ,што брже можемо се пењемо на Пајстовицу,брдо у нашем селу. На то место у то време окупља се цело село и тражимо што бољи бадњак за своју кућу. На брду се сваке године виори на стотине златних листова, само што су једне године покривени снегом а друге их обасјава сунце. Бука, вриска, звук секира се у то време могу чути целим селом, а сељани се надмећу ко ће кући донети највећи бадњак, свету грану. Kада се пронађе одговарајућа, ишчита се молитва, а по дрвету се проспе жито. Када се гране исеку, стабло које остало у земљи се полије вином због веровања да ће до следеће године порасти нове, богатије и веће, а дрво се окади тамјаном. Kада стигнемо испред куће бадњак се остави испред врата, а на њега се окачи новчаница.Током дана у комшилуку све домаћице, па и моја мама, напорно раде да би сто за Божић био што богатији. Разни мириси испуњавају кућу. Риба и посна пита већ су одавно постављени на столу у трпезарији ,а колачи у кухињи те маме да прекинеш пост. Цео дан смо сви на ногама. Сви су радосни, јер је Божић радостан празник. Радују се и необично богатој трпези и времену са породицом и пријатељима.
Комшије се окупе и уз ракију и причу надгледају печење које се врти на ражњу. Ноћ пада и започиње Бадње вече.У дворишту преко пута ложи се велика ватра.Цео комшилук се окупи у одређено време и свако у руци носи златну гранчицу. Свака домаћица из куће донесе шта год да је спремила од хране, деца се јуре, а мушкарци праве што већи пламен.Деца прва долазе до ватре док одрасли говоре шта нам желе,после нас се сви наређају, а тамно небо прекрију су варнице. Пуцкетање ватре уз дружење и певање се настави. Када ватра помало утихне, тада се ближи крај. Сви се поређамо и направимо традиционалну заједничку фотографију. Ватра се гаси и сви са својим најближима крећемо ка свом дому. Ујутру је већ Божић. Поклони и посластице нам поново маме осмехе.
Обичаји и традиција у мом крају су већ гeнерацијама исти и тако ће остати, као и та слика у мом срцу, када цело прелепо вече стане у једну фотографију.
Пише: Јован Аксентијевић, ученик 5/3, 11.11.2020.
Ученици V разреда из Сланаца су, учећи о великом сликару Ван Гогу, уједно увежбавали и вештину превођења текста са енглеског на српски језик.
Распиривши машту, на часу ликовног су његова дела уклапали у своје радове, правећи јединствене, маштовите композиције. Свако од њих је по својој жељи оплеменио део портрета Ван Гога, који склопљен симболично указује на чињеницу да креативност нема граница.
Винсент Вилем Ван Гог ( 30.3.1853. год. -29.6.1890. год. ) је био постимпресинистички сликар холандског порекла . Један је од тројице највећих сликара постимпресионизма и један од најцењенијих сликара уопште.Ван Гог је био син протестантског свештеника, а и он сам је неко време био приповедник.Винсентова дела су запажена по својој грубој лепоти, емотивној искрености и храбрим бојама, те је захваљујући томе постао један од водећих уметника 20. века. Након дугог и болног проблема са анксиозношћу и учесталим проблемима менталне болести , умро је од прострелне ране метком у својој 37. години живота. Опште је прихваћено мишљење да је извршио самоубиство, иако пиштољ из кога је пуцано, никада није пронађен. Вам Гог је почео да црта као дете , а наставио је кроз године када је одлучио да ће бити уметник . Сликањем се почео бавити тек у касним двадесетим годинама, а многе од његових најпознатијих дела је завршио последње две године свог живота. За нешто више од деценију, створио је више од 2.100 дела, укључујући 860 уља на платну и више од 1.300 акварела , цртежа, скица и графика. Његов рад обухвата аутопортрете, пејзаже, мртву природу и портрете, а најчешћи мотиви су: чемпреси, поља пшенице и сунцокрети. Слика ,,Сељанка“ из његовог раног холандског периода ( марта 1885. год .) налази се у београдском Народном музеју.
Vincent Willem Van Gogh (March 30, 1853 – June 29, 1890) was a post-impressionist painter of Dutch descent. He is one of the three greatest painters of Post-Impressionism and one of the most respected painters in general. Van Gogh was the son of a Protestant priest, and he himself was a preacher for some time. He became one of the leading artists of the 20th century. After a long and painful problem with anxiety and frequent problems with mental illness, he died from a gunshot wound in his 37th year of life. It is generally accepted that he committed suicide, although the gun was never found. Gogh started drawing as a child, and continued throughout the years when he decided to become an artist. He started painting in his late twenties, and he finished many of his most famous works in the last two years of his life. In just a decade, he has created more than 2,100 works, including 860 oils on canvas and more than 1,300 watercolors, drawings, sketches and graphics. His work includes self-portraits, landscapes and portraits, and the most common motifs are: cypresses, wheat fields and sunflowers. The painting „A peasant girl“ from his early Dutch period (March 1885) is kept in the Belgrade National Museum.
Пише: Кејтлин Гомез, ученица 7/2
Holidays in India
Diwali is a Hindu festival of lights. It symbolises victory of light over darkness, good over evil and knowledge over ignorance. Celebrants prepare prepare for Diwali by cleaning, renovating i and decorating their homes. They decorate the interior and exterior of their houses with diyas (oil lamps or candles), worship Lakshmi ( the goddess of prosperity and wealth and partake in Family feasts, where mithai (Indiana sweets) and gifts Are shared. During Diwali the skies of India Are lit with various colorful fireworks at night and in the late evenings.
Пише: Лука Гајић, ученик 8/2
Using English to meet friends
In my opinion the project should be and already is successful. Now You, the person reading this, don’t know what I’m talking about, so I’ll try to explain. This project has been launched 5 years ago by an English teacher from Vietnam, Melchor Bernardo. He started the project over the internet which involved many teacher and kids including my English teacher. My teacher Helena Milosevic Momcilov was invited to this wonderful community. Our school takes part in it since the first year. Many schools from around the world are signing up during
October, and the number of teachers, schools, students is organized into groups of four. In November Melchor Bernardo gives instructions and guides the teachers and students. They make cards and write texts. This is my favorite part about the whole thing cause people around the world can communicate through the project. In the cards they write about their cultures, families and traditions. They sometimes make presentations representing their countries and schools, while later on they mail it. I love writing these cards cause other kids and teachers that get them learn about our traditions that are surprisingly interesting. The made cards are supposed to be sent early enough so that they they arrive latest to December 25th. We and the other send them to Serbia, America, Spain, and Italy. The contact between the four schools is up to the students and teacher ( through skype and email). This project brings happiness between other children that are sending/receiving the cards. It seems so magical that you are holding some *cards* that someone you have never seen wrote from somewhere who knows how much far away from you.Чланови редакције, ученици 5/3 одељења, су заједно написали песму о својој школи, радосни због повратка у школске клупе.
Софија Вујичић
Андриана Сарић
Јован Аксентијевић
Димитрије Пијовић
Милош Црнокрак
Михајло Давидовић