Драги наши ученици, наставници и запослени, срећан Дан школе!
Наша школа, данас, 23. октобра слави свој Дан школе. Због лоше епидемиолошке ситуације изазване вирусом COVID – 19 и неубичајених услова рада, ове године изостаће традиоционална приредба у Установи културе „Влада Дивљан“, коју су сваке године припремали наши вредни ученици и наставници.
Међутим, одељењске старешине и учитељи су протекле недеље чаосве одељењског старешине посветили управо Дану школе. На њима су се ученици и наставници подсетили лика и дела народног хероја Ивана Милутиновића, који је свој живот дао у борби за слободу у II светском рату. Ово је била прилика да се на скроман и примерен начин, припреме кратки програми посвећени обележавању овог важног датума.
Специјално за ову прилику, директор школе Лидија Савић, обишла је данас сва три објекта наше школе, посетила сва одељења и лично честитала празник ученицима и запосленима, дарујући ученике слатким поклончићима.
У припреми програма за млађе разреде у Вишњици, као поклона и честитки за све ученике школе учествовала је учитељица Марина Васиљевић, док је учитељица Невена Алексић у Великом Селу припремила текст и презентацију, коју су ученици имали прилике данас да прикажу својим другарима. Ученицима је прочитан и текст о Ивану Милутиновићу, који је припремила наставница српског језика Марина Рајковић.
Дан школе обележен је несвакидашњим извођењем химне у ходнику школе у Вишњици, коју су за ову прилику приредили ученици старијих разреда, уз клавирску пратњу наставнице мизичког васпитања Татјане Добросављевић.
Свој допринос обележавању овог, за нашу школу, најзначајнијег датума, дали су ученици из Великог Села, који су направили пано ликовних и литерарних радова.
У Сланцима су на часу информатике и рачунарства ученици учили да куцају текст, користећи се текстом са честитке који су добили од директорке школе.
О Ивану Милутиновићу
Иван Милутиновић Милутин (Стијена Пиперска код Подгорице, 27. септембар 1901 — Вишњица код Београда, 23. октобар 1944) био је југословенски комуниста и револуционар, члан руководства Комунистичке партије Југославије, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Године 1923. је постао члан тада илегалне Комунистичке партије. За време студија права у Београду, активно је учествовао у револуционарном студентском покрету и био један од његових руководилаца. Касније је руководио синдикалном организацијом и организацијом Црвене помоћи, а политички је радио и у родном крају. Због револуционарног рада је био хапшен и осуђиван, а августа 1928. је био ухапшен и фебруара наредне године осуђен на шест година затвора.
За време издржавања затворске казне у Сремској Митровици и Лепоглави, активно је учествовао у борби политичких затвореника за боље услове боравка у затвору, због чега је 1934. године био осуђен на још две године затвора. Након изласка на слободу, поново се посветио партијском раду и делујући у Београду и Црној Гори. Године 1939. је био изабран за члана Централног комитета КПЈ. Од јануара до маја 1940. године је био затворен у логору у Билећи. Октобра 1940. на Петој конференцији КПЈ је био изабран за Политбироа ЦК КПЈ.
Након окупације Југославије 1941. године, као члан руководства КПЈ, учествовао је у организовању Народноослободилачког покрета (НОП). Као члан Врховног штаба деловао је најпре у западној Србији, а потом је од новембра 1941. боравио у Црној Гори, где је био командант Главног штаба НОП одреда Црне Горе. Заједно са Врховним штабом и пролетерским бригадама је јуна 1942. напустио Црну Гору и отишао у Босанску крајину, где је новембра исте године на Првом заседању АВНОЈ-а постао члан његовог Извршног одбора.
Са главнином партизанских снага, прошао је кроз борбе у Четвртој и Петој непријатљеској офанзиви, на Неретви и Сутјесци, а новембра 1943. на Другом заседању АВНОЈ-а је постао члан његовог Председништва и повереник за народну привреду у Националном комитету ослобођења Југославије. У лето 1944. је боравио на ослобођеној територији Црне Горе, а у септембру је заједно са маршалом Титом отпутовао у Совјетски Савез, где је одликован Орденом Кутузова.
По повратку у Југославију, октобра 1944. је боравио је ослобођеном Банату. Након ослобођења Београда, 23. октобра је из Петровграда отишао у Панчево, где се укрцао на један шлеп и кренуо ка Београду. На Дунаву, у близини Вишњице, шлеп је наишао на заосталу немачку мину, након чега је потонуо. Том приликом, од експлозије и утапања страдало је укупно седморо лица, међу којима и Иван Милутиновић. Првобитно је био сахрањен у Алеји народних хероја на Новом гробљу, а 1948. године је пренет и сахрањен у Гробницу народних хероја на Калемегдану.
За народног хероја је проглашен 6. јула 1945. године. Од 1949. до 2002. године град Беране у Црној Гори носио је у његову част назив Иванград.