Наш Дан школе је ове године прослављен на другачији, али не мање занимљив начин.
Управа школе, ученици, учитељи и наставници су се потрудили да ништа не изостане,а да опет све буде примерено условима.
Иван Милутиновић је био инспирација за велики број портрета, које су самостално, или у групама радили ученици млађих и старијих разреда у сва три објекта.
Добру и надахнуту атмосферу у учењу и раду, ученици су описали у својим литерарним радовима, изложеним на паноима школе.
Своје поштовање према наставницима и међусобно разумевање, ученици 8/3 из Великог Села су осликали стиховима, а старији ученици из Сланаца пишући на тему „Моја школа“.
Дајући машти на вољу, ђаци из Сланаца су цртали школу онако како је они замишљају украшену муралима, а четвртаци у Великом Селу су веома зрело издвојили шта је најважније имати у школи да би она била безбедно и весело место.
Шарени панои у Вишњици су саткани од малих уметничких дела. Школа осликана њиховим срцима може само бити поносна на своје ђаке.
Химна школе, коју је написала наша бивша наставница, послужила је као инспирација 5/3- приказали су цртежима сваки стих.
Цртало се и у двориштима. Ученици 4/2 у Сланцима су глумили на часу енглеског језика, у жељи да организују мини приредбу.
Редакција електронског часописа је издвојила занимљивости из биографије Ивана Милутиновића. Написали су текст о историји школе и издвојили детаљ да се ове године слави 185 година постојања школе у Великом Селу.
Погледајте галерију активности и радова
Погледајте видео припремљен за ову прилику
Песма Ивану Милутиновићу
Има школа много, великих и малих
наша слави борца за слободу палих.
Велики је херој овај човек био
ратовао поносно и Дунавом пловио.
Али зато школа његово име носи
у њој уче борци којима се поноси.
Нек свуда у свету за нас људи чују
овде уче ђаци, вредно знање кују.
Ми смо вредна чета малених основца
вреднији смо од било ког прослављеног борца.
Има нас у Вишњици, Сланцима и Великом Селу
многи од нас играју и у нашем прелу.
Лете године нове генерације долазе
сваког септембра нови прваци полазе.
Учитељи наши свему нас науче
наставници исто са нама се муче.
Ту негде у Вишњици крај Дунава плава
лежи наша школа и слави јој се слава.
Истурени објекти са великих висина
посматрају Дунав крај Вишњице, баш права милина.
Нико осим оних што раде у школи
неће нас научити да се школа воли.
Оловку у руку, вредни ђаче мали
покажи шта умеш, знање смо ти дали.
Велико Село, Сланце и Вишњица
има своје ђаке насмејана лица.
И тако генерације многе прохујаше
правници, лекари наши ђаци посташе.
Ћуп вредних ђака наша школа крије
ко је ђак наше школе био покајао се није.
Ивану Милутиновићу, с љубављу ученици и учитељица 4/1